Sinoć sam sanjala da pišem.
Ne nešto važno. Ne nešto što menja svet.
Samo… Istinu Ili možda laž — nisam sigurna.
Probudila sam se sa čudnim osećajem, kao da sam u snu znala nešto što sada pokušavam da zaboravim.
Kažu da ljudi žele istinu.
Ali ako je to stvarno tako — zašto je toliko često zaobilazimo?
Koliko puta kažemo “dobro sam” kad nismo?
Koliko puta prećutimo nešto, samo da ne bismo pokvarili trenutak?
Koliko sam samo puta u vezi znala da mi je podmetnuta laž umesto istine?
I ipak sam pristajala da ćutim.
Zato što sam se plašila da idem dalje.
Zato što nisam bila spremna.
Jer razotkrivanje laži je igra na sve ili ništa. Ako odlučite da jurite istinu, morate znati šta vas čeka na kraju tog puta — rizik da ostanete bez onoga što u tom trenutku najviše volite. Morate biti spremni da od tog trenutka promenite sve, od sopstvenih uverenja pa do načina na koji gledate na svet.
Možda problem nije u tome što lažemo druge.
Možda je problem u tome što smo postali previše dobri u laganju samih sebe.
Jer istina ume da bude neprijatna. Laž je mekša, lakša za nošenje. Zato biramo nju. Pristajemo na mrvice prividnog mira, samo da ne bismo morali sve da gradimo iz početka. Jer istina ne ruši samo odnos sa drugima — ona ruši i sliku koju smo stvorili o sebi. Tera nas da priznamo sebi gde smo žmurili, šta smo trpeli i gde smo sami sebe izneverili. A to boli više od bilo koje tuđe laži.
Da li ste ikada čuli priču o Istini i Laži?
Njih dve su se jednog dana srele. Laž je rekla Istini: “Kako je predivan dan danas!” Istina je pogledala u nebo i uzdahnula sa olakšanjem — dan je zaista bio predivan.
Provele su dosta vremena zajedno, dok nisu stigle do jednog bunara. “Voda je zaista lepa, hajde da se okupamo zajedno!”, rekla je Laž. Istina je, pomalo sumnjičavo, proverila vodu i otkrila da je zaista prijatna.
Skinule su odeću i ušle u vodu. Odjednom, Laž je izletela iz bunara, obukla odeću Istine i pobegla. Pobesnela Istina istrčala je za njom, pokušavajući da vrati svoju odeću. Ali svet, videvši golu Istinu, okrenuo je pogled sa osudom. Sirota Istina se vratila u bunar i nestala zauvek, skrivajući svoju sramotu.
Od tada, Laž putuje svetom obučena kao Istina — jer svet, u suštini, nikada nije ni želeo da upozna golu Istinu.
I tako živimo u međuprostoru. Između onoga što osećamo duboko u sebi i onoga što pristajemo da živimo naglas.
Pa se zapitamo: u kom trenutku to prestaje da bude mala, bezazlena laž… i postaje naš način života?
Dok sam jutros razmišljala o tom snu, shvatila sam nešto — možda i nije pitanje da li govorimo istinu ili laž.
Možda je pravo pitanje:
da li uopšte želimo da je čujemo kada se konačno pojavi?
Do sledećeg sloja,
Vona-N
Moji Slojevi 