Postoji ona mudrost koja kaže: “Dok se ne oslobodiš starih stvari, neće ti nove ući u život.” Lepo zvuči — dok tu rečenicu ne pokušaš da izgovoriš svojoj mami dok joj iz ruku vučeš majicu iz 1994, izbledelu, sa rupicom na rukavu.
“Nemoj to! Trebaće (kao zakrpa). Ili za brisanje prozora.”
Nema veze što u kući postoje prave krpe za prozore. Stara majica ima neku mitsku svrhu koja se prenosi s kolena na koleno.
Otišla sam odavno od kuće, izgradila svoj mir i svoj red — volim kad prostor diše, jer mi se čini da mi je onda i u glavi mirnije. Roditelji žive 70 kilometara dalje, i svaka moja poseta, svako “sređivanje kuće”, završi se istim: malim porodičnim ratom oko stvari. Šolje bez para, garderoba iz nekih drugih vremena, novine iz šezdesetih koje čuvaju “istorijsku vrednost”, a zapravo čuvaju nešto sasvim drugo.
Prošli put sam napravila pravu špijunsku akciju. Spakovala sam garderobu u crne kese, ali sam znala pravilo — kod mojih se kante iznose samo četvrtkom(tad idu komunalci)i ako kesu ostaviš ranije, mama je tiho vrati u kuću besna jer, zaboga, “što sam bacila a nisam je pitala” i jer je “grehota baciti”. Zato sam kese ubacila u gepek i vozila ih svih 70 kilometara do Beograda, samo da bih bila sigurna da se neće vratiti ponovo u kuću.
Kad sam to ispričala drugarici, umrle smo od smeha — ima identičnu priču sa svekrvom. Bacila je staru lutku svoje ćerke, ofucanu, bez jednog oka, pravi rekvizit iz horor filma. Sutradan ulazi u svekrvinu sobu, a lutka sedi na krevetu i gleda je tim jednim preostalim okom. Svekrva je izvadila iz kante — “greota je, lepa je to lutka bila”.
Generacija sam koja je zahvatila poslednji talas te nemaštine, pa razumem odakle to dolazi. Za naše roditelje, bacanje stvari nikad nije bilo samo čišćenje prostora — bio je to gubitak neke sigurnosti. Svaki tanjir, svaka majica, svake novine bile su mali štit: “Neka ga, zlu ne trebalo.”
Ali postoji granica gde uspomena prestaje da bude uspomena i postaje teret koji guši prostor u kom živimo.
Naučila sam da te navike prihvatim sa humorom — prevaspitavati roditelje u ovim godinama nema smisla. Ali svaki put kad napunim gepek kesama i krenem ka Beogradu, nasmejem se sebi. Možda ta stara poslovica ne važi u kući mojih roditelja, ali u mom gepeku sasvim solidno funkcioniše.
A ta lutka bez oka? Verovatno je ostala da čuva stražu nekog vremena koje naši roditelji jednostavno ne žele da puste.
A vi? Da li i vi vodite ovakve tihe ratove sa svojima oko stvari koje “još mogu da posluže”?
Do sledećeg sloja,
Vona-N.
Moji Slojevi 