Juče, dok sam poslom išla Bulevarom kralja Aleksandra blizu crkve Svetog Marka, pored mene su proletela dva dečaka na jednom električnom trotinetu. Nisu imali više od trinaest ili četrnaest godina. Kretali su se munjevitom brzinom, bez kacige, bez ikakve zaštitne opreme, bez svesti o tome da ih sekunda deli od tragedije. Ta slika me je prosto presekla i vratila na događaj čiji sam svedok bila nedavno.
Bilo je oko 21h uveče, išla sam na večeru sa kumom. Sedela sam u taksiju kod Kalenić pijace. Dok smo čekali na semaforu, auto koji je skretao u levo udario je dečaka na električnom trotinetu — nije imao ni kacigu, ni bilo kakvu zaštitu. Scena je bila jeziva. Dečak je ležao na asfaltu, a po mojoj proceni nije imao više od deset godina. Na sreću, bio je pri svesti, ali taj prizor u mraku ostavlja gorak ukus u ustima.
Ono što me je, iskreno, najviše pokrenulo da sednem i napišem ovaj tekst jeste vest koju sam nedavno čula — da je vozač trotineta na trotoaru udario trudnicu. Ne dete, ne neiskusnog vozača bez pojma o saobraćaju — punoletna osoba, na mestu gde su ljudi trebalo da budu najbezbedniji, na trotoaru.
I tu dolazimo do prave suštine problema. Nije ovo samo priča o deci koja se otmu kontroli — mada jeste strašno kad desetogodišnjak upravlja vozilom usred noćnog gradskog haosa. Ovo je priča o tome da se niko, ni mali ni veliki, ne pridržava ni zakona ni osnovnog obzira prema drugima. Punoletni vozači jure trotoarima istom brzinom kao i klinci, kose pešake na mestu predviđenom za hodanje, i to bez imalo svesti da trotoar nije njihova traka za trke.
Zakon, uzgred, postoji — i to jasan. Deca mlađa od 14 godina uopšte ne smeju da upravljaju električnim trotinetom na javnom putu, obavezna je kaciga, a brzina i snaga motora su strogo ograničeni. Trotinet sme na trotoar samo ako nema biciklističke staze, i to ograničenom brzinom — ne kao traka za jurnjavu.
Kvadovi nisu ništa bezazleniji — spadaju u prava motorna vozila, i pravila su još stroža. Prevoženje dece mlađe od 12 godina je potpuno zabranjeno, a za samu vožnju je potrebna prava vozačka dozvola, u zavisnosti od snage i mase vozila.
Pa ipak, zakon je lako pročitati, a mnogo teže razumeti zašto ga svi tako lako zaobilaze. Kod dece je to možda strah da ne budu “isključena” iz društva, popuštanje roditelja pod pritiskom, ili prosta nesvesnost o riziku. Ali kod odraslih? Tu nema izgovora — samo sujeta da je moje vreme važnije od tuđe bezbednosti, da je meni brže tako, pa neka se drugi sklanjaju.
I baš to me najviše plaši. Jer kad odrasli ne poštuju pravila, deca uče da pravila i ne postoje. Trudnica na trotoaru, dete na trotinetu u ponoć — sve su to simptomi istog problema: da smo tehnologiju i brzinu prihvatili oberučke, a odgovornost i obzir ostavili daleko iza.
Pitam se da li nam je zaista potrebna nova tragedija u vestima da bismo shvatili da trotoar nije pista za trke, i da ni dete ni odrasla osoba na dva točka nemaju pravo da tuđi život stave na kocku.
A vi? Da li ste i vi svedočili nečemu sličnom — bilo detetu bez kontrole na trotinetu, bilo odraslom koji trotoar tretira kao autoput?
Do sledećeg sloja,
Vona-N.
Moji Slojevi 