Sećate li se replike iz filma Ever After: A Cinderella Story? Danielle u jednom trenutku kaže: „Ptica može voleti ribu, ali gde će živeti?”
Posmatram nebo i posmatram vodu. Dva potpuno različita sveta, razdvojena samo tankom, prozirnom linijom površine. I iznad te linije leti ptica, slobodna, raširenih krila, nošena vetrom. Ispod nje pliva riba, nečujna, elegantna, ukorenjena u dubinama koje ptica nikada neće moći potpuno da udiše.
Šta se desi kada se te dve prirode, tako različite i tako autentične, prepoznaju i zavole?
To je jedna od najlepših i najsurovijih zagonetki ljudskih odnosa. Ljubav se ne pita za poreklo, elemente i svetove iz kojih dolazimo. Ona se jednostavno dogodi — u trenutku kada se ptica spusti nisko do same vode, a riba iskoči iz dubine ka suncu. U tom jednom sekundu, dodirnu se dva potpuno drugačija univerzuma.
Ali, šta sutra? Gde će živeti?
Sećam se devojke koja je volela čoveka mnogo starijeg od sebe, i mnogo imućnijeg. Ona je dolazila iz skromnih uslova, on iz sasvim drugog sveta. Nije volela njegov novac, volela je njega, onog čoveka ispod svega što je posedovao. Verovala je da postoji volja, da se sve može složiti, da ljubav nekako pronađe način. Na kraju je on otišao. Možda razlike nisu bile u godinama ili u bankovnom računu, već u tome koliko je svako od njih bio spreman da veruje da se nebo i voda zaista mogu spojiti. Ona je verovala do kraja. On, izgleda, nije.
Ako ptica odluči da ode pod vodu iz čiste ljubavi, ugušiće se. Ako riba pokuša da poleti i živi na grani, dehidriraće i nestaće. Tragedija većine takvih ljubavi nije u nedostatku emocija, već u pokušaju da jedno od njih dvoje ostavi svoj element kako bi se prilagodilo onom drugom.
Često u životu pristajemo na uloge ptica koje lome svoja krila pokušavajući da rone, ili riba koje se muče na suvom, verujući da je žrtvovanje sopstvene prirode jedini dokaz ljubavi. Ali ljubav koja od nas traži da prestanemo da dišemo naš vazduh nije ljubav — to je tiho nestajanje.
A opet, koliko puta smo u životu svedočili upravo takvim „nemogućim” spajanjima?
Da li ste ikada voleli osobu koja, po aršinima sveta koji vas okružuje, nije bila „za vas”? Nekoga ko je dolazio iz druge vere, druge kulture, druge generacije, ili sa sasvim suprotnog kraja društvene lestvice? Kada okolina pita „kako ćete i gde ćete”, oni ne vide ono što vi osećate u tom jednom pogledu. Oni vide samo nepremostive razlike — u godinama, statusu, običajima i ubeđenjima. Vide samo nebo i vodu, ubeđeni da je spajanje jeres ili ludost.
Pa ipak, prava ljubav nosi neku čudnu, tihu snagu koja ruši sve te veštačke prepreke. Ona ne traži od vas da se odreknete svog porekla ili godina, niti da poništite ono ko ste. Ona stvara treći prostor — svet koji ne pripada ni društvenim očekivanjima ni striktnim pravilima, već samo vama dvoje.
Možda odgovor na pitanje „gde će živeti” ne leži u tome da jedno povuče drugo u svoj svet. Možda oni žive na samoj granici — tamo gde se nebo spaja sa vodom. U onim retkim, dragocenim trenucima kada ptica odmara na steni pored obale, a riba pliva u plićaku. Žive u dubokom razumevanju, u poštovanju tuđe dubine i tuđe širine, bez potrebe da jedno drugo ukrote ili promene.
Prave ljubavi nas ne menjaju tako da zaboravimo ko smo. One nas uče kako da volimo nečiju vodu, a da pritom zadržimo svoja krila.
A vi? Jeste li ikada imali hrabrosti da volite svoju „ribu” ili svoju „pticu”, uprkos svemu što je svet govorio da ne može?
Do sledećeg sloja,
Vona-N.
Moji Slojevi 