I sama koristim veštačku inteligenciju. Ne bežim od nje, niti mislim da je treba demonizovati. Ona pomaže, ubrzava i otvara prozore tamo gde zafali ideja. Ali postoji jedna jasna linija koju svesno odbijam da pređem.
Setim se momenta kada sam radila na jednoj rečenici dok nije zvučala besprekorno — svaka reč na svom mestu, ritam savršen, ništa suvišno. I baš tada sam stala. Vratila sam onu sitnu neravninu, onaj čudan obrt misli koji nije “ispravan”, ali je moj. Zato što u toj nesavršenosti živi originalnost. Bez nje, sve postaje sterilno, jednolično i hladno.
Dok jedni u AI gledaju samo alat, oko nas se već glasno govori o budućnosti u kojoj će nas veštačka inteligencija potpuno zameniti. Koliko smo je oberučke prihvatili, toliko se među ljudima uvukao tih strah — posebno u sektoru dizajna, digitalnog marketinga i kreativnih industrija, gde mnogi opravdano strepe za svoje poslove.
Ali ta fascinacija je otišla i korak dalje, u jednu prilično bizarnu krajnost. Danas je svako dobio svog virtualnog asistenta, pa smo došli do momenta gde ljudi čekaju da im algoritam izračuna šta će danas jesti, kako da se obuku i šta da misle. Prepustili smo upravljanje sopstvenim danom aplikacijama, gubeći u hodu osnovni osećaj za sopstvenu intuiciju.
To poverenje koje smo tako lako poklonili veštačkoj inteligenciji u svakodnevnim odlukama, čudno se preobrazilo u nešto sasvim suprotno kada je reč o ljudskom radu — u nepoverenje prema samim ljudima. I tu dolazimo do najvećeg apsurda našeg vremena: dok slepo verujemo dezinformacijama i čekamo da nam algoritam organizuje život, istovremeno smo upali u potpunu paranoju.
Ljudi koji nemaju istančan osećaj ni za tehnologiju ni za osnovnu estetiku, počeli su u svemu da vide veštačku inteligenciju. Gledamo vesti na televiziji, nečiju izjavu ili autorski rad, i odmah sledi komentar: „Ma, ovo je AI.” Nešto što je potpuno autentično, natopljeno nečijim trudom i talentom, olako se otpisuje kao parče koda.
Upali smo u dvostruku zamku. Tamo gde bismo morali biti sumnjičavi — verujemo lažnim vestima. A tamo gde se pred nama nalazi čista ljudska priča — tražimo algoritme.
Veštačka inteligencija jeste olakšala svakodnevicu, ali nikakav asistent ne može umesto nas da proživi život, niti može zameniti ljudsku dušu u stvaranju. Nemojte dozvoliti da vam sumnja pojede čula, niti da vam algoritmi diktiraju dane. Prepoznajte alat, koristite ga pametno, ali pre svega — sačuvajte svoju glavu i cenite ono što je nastalo iz pravog ljudskog iskustva.
A vi? Da li imate utisak da smo previše kontrole predali u ruke asistentima, ili verujete da je ovo samo prirodan korak napred?
Do sledećeg sloja,
Vona-N.
Moji Slojevi 