Jeste li nekada uhvatili sebe kako se menjate, prilagođavate i brusite sopstvene ivice samo da bi vas neko konačno video? Da bi vas razumeo, prihvatio ili bar izgovorio to jedno malo: „Dobro je, vrediš.”
Svi smo bar jednom upali u tu zamku. Trošili smo dane i godine objašnjavajući svoje namere, pravdajući svoje emocije i pazeći na svaki korak, verujući da je problem u nama. Mislili smo: ako samo budem malo tiša, malo obzirnija, ako budem davala više i tražila manje — onda će shvatiti.
A istina je zapravo vrlo jednostavna i prilično oštra: za pogrešne ljude nikada nećeš biti pravi.
Stiže mi juče poruka od jednog udvarača koji je bio aktuelan pre dve godine. Čovek kojeg je drugarica svojevremeno pokušala da provodadžiše. Bili smo tada na piću i već samim dolaskom u potpuno neprimerenoj garderobi slao je jasnu poruku: „Zabole me uvo i za tebe i za ovaj dejt.”
Od samog početka razgovora, na svako pitanje koje bi mi uputio, čim bih krenula da odgovaram, upadao bi mi između prve i druge reči. Sam bi davao odgovore koji nemaju baš nikakve veze sa mnom. Posle te večeri neko se vreme nije javljao, a kad bi se i javio — svaka poruka bila je nekog provokativnog sadržaja. Vrhunac je bio kada je na jednom partiju gde smo bili zajedno, mrtav hladan, muvao moju drugaricu. I tako niz nekih glupih situacija…
Dve godine ni traga ni glasa — i evo ga sada, javlja se kao da je sve u najboljem redu.
U psihologiji postoji tačno objašnjenje za ovo: čista kompenzacija sopstvene nesigurnosti. Kada neko unutar sebe oseća prazninu i svesno ili nesvesno zna da je nedorastao, on tvoje razumevanje ne vidi kao priliku za bliskost, nego kao pretnju. I onda proradi mehanizam odbrane — umesto da poraste, on iz petnih žila pokušava da smanji tebe kako bi izjednačio teren i ispao „iznad”. A to javljanje posle dve godine, bez ikakvog blama, samo je jeftino testiranje granica i traženje potkrepljenja za sopstveni ego, bez trunke odgovornosti.
Koliko sam samo puta imala ovakvu situaciju u životu? Daš šansu nekom, a taj neko traži način da te ponizi. Sa ovim sam se susretala i u vezama i van njih.
Možeš im doneti sunce na dlanu, oni će reći da ih peče. Možeš im ponuditi mir, oni će u njemu tražiti dosadu. Možeš dati svoju najčistiju emociju, a oni će u tome videti slabost. Nije stvar u tome da ti nisi dovoljna — stvar je u tome da gledaš u oči koje jednostavno ne umeju da prepoznaju tvoju vrednost.
Najveći umor u životu ne dolazi od teškog rada, nego od pokušaja da pustiš korenje tamo gde te ne poštuju. Kada to konačno shvatiš, desi se olakšanje. Prestaneš da se izvinjavaš što si to što jesi i pustiš pogrešne adrese.
Oni pravi ne traže da se smanjuješ da bi stala u njihov svet. Pored njih ne moraš da paziš na svaku reč niti da dokazuješ ko si. Za njih je tvoje prisustvo sasvim dovoljno.
A vi? Koliko puta ste dali šansu nekome ko je samo tražio način da vas smanji i izleči svoje komplekse preko vaših leđa?
Do sledećeg sloja,
Vona-N.
Moji Slojevi 