Uzimam telefon i na njemu stoji poruka: “Nema te da se javis. Nisi valjda ljuta?”
I u tom trenutku sve biva jasno — ponos im je veća rana nego bol. Oni nisu ni malo svesni šta su uradili, njih samo ljuti što ne odgovaraš.
Da li vam se dešavalo da vas ljudi u životu izdaju, prevare ili na neki način psihički povrede — ne jednom, nego više puta? I svaki put kada biste im oprostili, nadajući se da će u tome videti šansu da budu bolji, oni se nekako čudom ne poprave. Umesto toga, nastavili bi po starom, i sledeći put uradili isto to, samo još gore.
Zato što opraštanje kod takvih ljudi ne rađa zahvalnost. Rađa osećaj da mogu kako hoće.
I onda, kada prođu godine, proliveno i preboljeno, kada najzad presečeš, staviš tačku i nastaviš bez njih — desi se ono čuveno: dolazi maca na vratanca. Posle par godina, odjednom se ponovo pojavljuju. Kao da vreme nije prošlo. Kao da nisu ostavili trag.
Ali ono što je ovde najzanimljivije jeste njihov stav.
Čovek bi očekivao pokajanje, izvinjenje ili bar svesnost o tome šta su uradili. Ali ne. Oni najčešće dođu sa doze arogancije, kao da se ništa nije dogodilo, zovu, šalju poruke i očekuju da vrata ostanu odškrinuta samo zato što su se oni setili da pokucaju.
A ako izabereš ignorisanje — e, tu nastaje pravi spektakl.
Tvoja tišina u njima izaziva bes. Odjednom si ti ta koja je „bezobzirna”, „hladna” i „bez srca”. Kako se uopšte usuđuješ da ne odgovoriš? Kako se usuđuješ da im ne daš još jednu šansu da te povrede? Njih ne boli to što su izgubili tebe — boli ih to što su izgubili kontrolu nad tobom. Njihov ego ne može da podnese činjenicu da si preživela njihovo odsustvo i nastavila bez njih.
Tišina je oružje koje ih lomi jer ne mogu da je kontrolišu. Oni su navikli da bude buka, drama, objašnjenja. Ali tišina — tišina ih ostavlja sa sobom i sa onim što su uradili.
Oproštaj jeste stvar naše unutrašnje zrelosti i mira, ali opraštanje ne znači automatsku ulaznicu nazad u naš život. Nekada je najveći akt ljubavi prema sebi upravo to — pustiti macu da zatriče pred zatvorenim vratima.
I šta uopšte raditi u takvim situacijama? Pa čak i ako si nekada, u dubini duše, priželjkivala da se oni vrate i da vidiš kajanje — kada se konačno pojave, od njihove nekadašnje važnosti ne ostane ništa. Njihovo ponovno grebanje po vratima ne donosi ništa sem nepotrebnog pritiska.
Da li upasti u zamku, otvoriti tu Pandorinu kutiju i iznova se objašnjavati? Ili jednostavno ćutati, pustiti tišinu da odradi svoje i sačuvati sopstveni mir?
A vi? Da li se i vama dešavalo da umesto očekivane satisfakcije osetite samo pritisak kada se duhovi iz prošlosti vrate? I šta radite u tim trenucima — ulazite li u objašnjavanja ili birate tišinu?
Do sledećeg sloja,
Vona-N
Moji Slojevi 