Živimo u vremenu kada se čini da glasniji, bezobzirniji i lukaviji lakše prolaze. Gledamo kako se prečice nagrađuju, kako se obmane pakuju u sjajan papir, a kako se iskrenost i poštenje neretko posmatraju kao naivnost ili slabost.
I u takvom okruženju, čovek neizbežno dođe do tačke kada se zapita: “Vredi li uopšte biti dobar? Ima li smisla držati se principa kada svet oko mene igra po sasvim drugim pravilima?”
To je trenutak u kom se lomi najvažniji sloj u nama.
Lako je biti pravedan kada su svi oko tebe ispravni. Ali ostati čovek tamo gde je najlakše postati zver — e, tu se meri prava snaga i dubina tvoje vere.
Nije tajna da nepravda boli. Boli kada daš sve od sebe, a neko drugi pokupi zasluge. Boli kada oprostiš i pružiš ruku, a s druge strane dobiješ udarac ispod pojasa. U tim trenucima proradi prirodan, ljudski impuls: da se zagradiš, oslabiš svoje kriterijume, uzvratiš istom merom i umrljaš ruke u blatnjavoj igri koju nisi ti započela.
Ali postati nepravedan samo zato što je svet oko tebe takav ne znači da si pobedila sistem — znači da si dozvolila da te taj sistem promeni i isprlja.
Ja sam sama sa sobom vodila tu bitku godinama. Kako da se probjem, kako da uspem u poslu, kako da budem relevantna i jaka — a da ne počinim nepravdu? Jer znate i sami da svet od vas pita samo jedno: da li ćeš dati sve za sebe, ili ćeš ostati čista? Okolnosti te nameću — ako hoćeš da se probjaš, moraš da ne sebe. Moraš da laješ, da se razliješ, da udaraš prvi. A ako ne uradiš to — propasćeš.
Godinama sam birala između te dve strane. Između želje da se iskupim i potrebe da preživim. Između toga što želim da budem i onog što svet od mene zahteva. I u svakom izboru sam se pitala: šta od toga čini ženu koju želim da budem?
Kada se osloniš na veru u Boga, shvatiš da tvoj zadatak nije da ispravljaš tuđe grehe, niti da deliš pravdu po svaku cenu. Tvoj zadatak je da sačuvaš sopstvenu dušu čistom. Kakva je korist od pobede ako usput izgubiš mir i postaneš ono što si najviše prezirala?
Patrijarh Pavle je ostavio jednu duboku i jednostavnu istinu koja me uvek vrati u ravnotežu: “Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi.”
Pravo tu leži tajna — kako proći kroz blato, a ostati čist?
U trenutku kada očekuješ da ti se pravednost “isplati” kroz tuđe priznanje ili brzu nagradu, ulaziš u zamku. Pravednost se ne gaji zbog drugih, niti da bi te neko potapšao po ramenu. Ona je tvoj odnos sa Bogom i tvojom savesnošću. Čuva se zbog onog svetog mira kada uveče legneš, pogledaš se u ogledalo i znaš da su ti ruke i srce čisti.
Kada razumeš da postoji viša pravda — ona koja ne promašuje i ne zaboravlja — skidaš sa sebe ogromno breme. Nije na tebi da se osvetiš, da sprovodiš kazne i gubiš san tražeći zadovoljštinu. Kada veruješ, predaš to Gore. Tvoje je da ostaneš čovek, a Božje je da poslaže stvari na svoje mesto. Prepusti konačan sud Onome koji sve vidi.
Biti pravedan i u veri ne znači biti otirač za tuđe frustracije. Mnogi mešaju pravednost sa trpljenjem bezumlja. Pravednost prema sebi i Bogu znači reći: “Ja ti neću učiniti nažao, neću te zamrzeti, ali ti više neću dozvoliti ni da mi truješ mir.” Zadržati svoju čistotu znači i znati kome dostojanstveno zatvoriti vrata.
Na kraju dana, nepravda oko nas je test naše zrelosti i vere. Ona nas pita od čega smo zaista satkani. Biti pravedan u nepravednom svetu, ne umrljati ruke i sačuvati obraz nije slabost — to je najviši oblik unutrašnje slobode, duhovne snage i prave pobede.
A vi? Kako se vi borite sa nepravdom u svojoj svakodnevici? Uspevate li da čuvate mir i da ne odgovorite zlom na zlo?
Do sledećeg sloja,
Vona-N
Moji Slojevi 