Ne znam da li i vi primećujete koliko je u poslednje vreme među ljudima počela da vlada jedna posebna vrsta prepotentnosti. Hodamo ulicama, ulazimo u kancelarije, skrolujemo kroz mreže i posmatramo taj stav sa visine — stav koji deluje kao da je izgrađen na godinama velikih dostignuća, a zapravo stoji na potpunom vazduhu.
Nekako je postalo pravilo: što je podloga tanja, to je nastup glasniji.
Psihologija naziva ovaj fenomen Daning-Krugerovim efektom — teorijom koja u jednoj rečenici sažima sav naš savremeni apsurd: ljudi koji znaju najmanje imaju najviše samopouzdanja jer nemaju dovoljno znanja da uopšte sagledaju sopstveno neznanje.
Dovoljno je samo da upalite televizor i pogledate pojedine voditelje. Svaka druga rečenica im je „ja, pa ja, pa ja”, bez trunke obzira ili prostora da sagovornik uopšte dođe do reči.
Otvorite društvene mreže i naići ćete na “dame sumnjivog porekla” kojima je jedina legitimacija u životu torbica Kelly Birkin. Samo zato što u ruci drže taj komad kože, daju sebi za pravo da s visine potcenjuju sve oko sebe. O rijaliti zvezdama da i ne govorimo — to je već posebna kategorija glasnog ništa.
A prošetajte samo do kancelarije — sigurno i tamo imate bar jednog kolegu ili koleginicu koji nastupa sa identičnom visinom bez ikakvog osnova. To su oni ljudi koji na svakom sastanku znaju “najbolje”, uvek ukažu na tuđu grešku, a iza njih ostaju nedovršeni zadaci, prazne priče i rezultati u minusu.
A sa druge strane, gde su oni koji zaista imaju pokriće?
Ako malo bolje pogledate, pravi akademici, vrhunski naučnici i dobitnici prestižnih nagrada za životno delo ili sportske rezultate — po pravilu stoje u pozadini. Tihi su, umereni i nenametljivi.
Pravi kapacitet i ostvarenost uvek sa sobom nose dozu prirodne skromnosti. Čovek koji zaista zna ko je i koliko vredi nema potrebe da to dokazuje tako što će nekoga umanjiti. Njemu ne treba da se postavi iznad drugih da bi se osećao velikim. Njegovo delo govori dovoljno glasno da on sam može da govori tiho.
Prepotentnost bez osnova nije ništa drugo do jeftin oklop. To je maska kojom se prikriva duboka nesigurnost, praznina i strah da će neko otkriti koliko je ta konstrukcija zapravo krhka. Kada nemaš šta da ponudiš iznutra, izgradiš fasadu spolja u nadi da se niko neće usuditi da pokuca na vrata.
I tako živimo u društvu gde se obzir i ljubaznost olako mešaju sa slabošću, dok se prepotentnost pogrešno tumači kao samopouzdanje. Pomalo smo zaboravili da je samopouzdanje uvek mirno, a da je prepotentnost uvek bučna i gladna tuđe potvrde.
Gledati sa visine na druge nikada niko nije učinilo većim. Samo je pokazalo kolika je distanca između onoga ko jesmo i onoga što očajnički želimo da glumimo.
A vi? Kako reagujete kada naletite na tu zidarsku prepotentnost bez ijedne cigle u temelju — distancirate se ili imate strpljenja za razgovor?
Do sledećeg sloja,
Vona-N.
Moji Slojevi 