Ovih dana mi često pada na pamet rečenica Meše Selimovića iz knjige Derviš i smrt (koju mnogo volim, kao i samog pisca): „Boj se ovna, boj se govna, pa kad ću živjeti?”, misao o čoveku koji se plaši svega pa ne stigne da živi.
Još odmalena, otkada znam za sebe, mama me je učila oprezu: „Ne uplići se, dobićeš po nosu”, „Ne daj Bože da nešto pokvariš ili uništiš”… Pazi na ocene, pazi da se ne zameriš starijima, uvek ustukni, čak i kada si u pravu. Znam da je to bila njena briga i njen način vaspitanja, ali nehotice, posle niza godina, shvatila sam da se u meni ukorenio neki tihi strah od pravljenja grešaka.
S godinama shvatiš koliko lica taj strah ima i kako nečujno ume da ti ukrade život.
Uhvatiš sebe kako jedva skupiš novac, kupiš auto koji si želela, a onda umesto da uživaš u vožnji i slobodi, strepiš da ga ne ogrebeš. Platiš ga, a ne živiš ga. Ili imaš toliko toga vrednog i dubokog da kažeš, ali zaćutiš pred drugima jer se u pozadini javi ono staro pitanje: „Kako će to prihvatiti? Šta ako me osude?”
Ali u nekom trenutku čovek mora podvući crtu i pitati se: „Dokle više?”
Trebalo mi je mnogo godina da naučim da korigujem sebe. Danas, kada osetim da me taj stari strah hvata i blokira, svesno zastanem i jednostavnim unutrašnjim rezom pokušam da ga otresem sa sebe.
Nekada jednostavno moraš ući u život punim srcem, pa i po cenu da ogrebeš taj auto, da dobiješ po nosu ili da kažeš nešto što se nekome neće svideti. Jer te ogrebotine i rizik su mala cena za slobodu da konačno dišeš punim plućima.
Strah je dobar sluga, ali užasan gospodar. Život se ne dešava u čekaonici i sterilnim uslovima, već sad, sa svim svojim greškama, rizikom i lepotom.
Zato, kada god uhvatim sebe da ponovo oklevam, setim se Meše i zapitam se: „Ako ću se uvek nečega bojati, pa kad ću onda živjeti?”
A vi? U kojim situacijama i dalje čujete one stare glasove koji vam govore da se ne mešate i ne rizikujete? Da li uvek izaberete sigurnost ili se usudite da živite?
Do sledećeg sloja,
Vona-N.
