Gledam ove naše savremene puzavce i uvek mi se vrati ista misao:
Ako ceo život ljubiš nečije zadnjice, na kraju ćeš postati gaće.
Kratko, surovo i nepogrešivo.
Još od mlađih dana sretala sam tu vrstu ljudi, a verujem i većina vas koja ne pripada toj kategoriji. Sećate li se onog deteta u školi koje s podignutom rukom i podilazećim osmehom prvo skače da cinkari ili ugađa: „Učiteljice, učiteljice… zaboravili ste da nam date domaći!“? E pa, ta deca ne nestaju kad zazvoni poslednje zvono. Ona samo porastu.
Srednja škola nam je donela prve ozbiljnije oblike te discipline: od ulizivanja profesorima ne bi li se izvukla ocena, do trčanja za onom „popularnom“ ekipom, spremnih da pregaze svakoga samo da se uglave u tuđi krug. Na fakultetu se to samo digne na viši nivo: od ljubljenja zadnjice predavačima zarad potpisa i veće ocene u indeksu do večitog smeškanja na pogrešnim mestima.
A kasnije? Kasnije to vidiš svuda. Na poslu, na ulici, na televiziji.
Naravno, da se razumemo, ćutati ponekad nije ulizivanje. Ponekad se ćuti iz mudrosti, iz opreza, zato što čuvaš svoj posao, svoju koru hleba i svoj mir od idiota. Pametan čovek ne skače na svaku loptu i ne govori svakome u brk jer zna šta sve može da izgubi.
Ali ovde govorimo o onim konkretnim, ogavnim primerima. O ljudima kojima nije važno koliko će biti puzavi, jadni i mizerni, sve dok mogu da se uvuku nekome pod kožu ako preko toga dođu do svoje koristi. Njima obraz nema cenu jer ga nikada nisu ni imali; za njih je moral fleksibilna kategorija, a kičma stvar izbora koju su odavno zaboravili da nose.
Živimo u eri profesionalnih poltrona, ljudi bez stava i tapšača po ramenu koji su usavršili veštinu uvlačenja pred svakim ko im u datom trenutku može da završi posao, da da povišicu, potpiše ugovor ili nahrani sujetu.
Sami sebe uveravaju da su mudri i zovu to snalažljivošću.
Ali zaboravljaju ključnu stvar: anatomiju karaktera.
Kada nekome celog veka ugađaš na najniži mogući način, kada gutaš ponos, gaziš sopstveno dostojanstvo i praviš se da ne vidiš tuđe blato samo da bi se uvalio u nečiju toplu hladovinu, ti ne postaješ moćan. Postaneš inventar. Postaneš predmet. Postaneš upravo to: gaće. Nekome odeća za jednokratnu upotrebu, stvar koju navuku kad im zatreba, a bace u korpu čim se uprlja ili nađu nešto udobnije.
Najtužnije je što ti poltroni iskreno veruju da su izuzetno pametni. Gledaju tebe, uspravnu, sa svim tvojim ožiljcima, pogrešnim izborima i ponosom koji te je nekad skupo koštao, i čude se: „Što si tolika budala, što se brecaš, vidi kako nama lepo kad se malo sagnemo?“
A njima uopšte nije lepo. Njima samo nije stalo do obraza.
Jer šta ostane od čoveka kad prođe vek saginjanja? Kada odu direktori, kada se ugase fotelje, kada prođu funkcije i ostane samo ogledalo? Ostane grba od stalnog savijanja i praznina u grudima.. Čovek koji je pristao da bude tuđa gaćica nikada nije saznao kakav je osećaj stajati uspravno pod sopstvenim nebom.
Dostojanstvo je možda teži put. Nosi modrice, donosi povremene oluje, nekad te košta i karijere i pogrešnih ljudi u okolini. Ali te drži uspravnim.
Oduvek ih je bilo, znam, ali mi se čini da ih je danas sve više, pa se pitam kako se uopšte funkcioniše kad se svuda sretnu ljudi bez kičme.
A oni koji su izabrali da ljube tuđa leđa da bi lakše prošli kroz život… pa, neka im je sa srećom u tuđoj fioci. Samo neka se ne čude kad ih jednog dana operu, izgužvaju i bace.
A vi? Koliko ste se puta od školskih klupa do danas sreli sa onima kojima je podlost osnovno prevozno sredstvo, i da li mislite da cilj zaista bira sredstvo?
Do sledećeg sloja,
Vona-N.
