Iz godine u godinu u Srbiji, a u Beogradu posebno, možete primetiti jedan trend koji mi je potpuno neobjašnjiv, a koji je, ruku na srce, odavno postao nova normalnost.
Bilo gde da krenete, prizor je isti. U susret vam idu ljudi koji šetaju ulicom i razgovaraju preko spikerfona, držeći telefon ispred usta kao da drže krišku hleba. Uđete u gradski prevoz, opšta audicija. Neko vodi najintimniji razgovor preko spikerfona, sve je bučno, sve odjekuje, a ceo autobus mora da sluša detalje nečije porodične drame, poslovnih pregovora ili prenemaganja, dok drugi bez blama skroluju TikTok ili puštaju klipove sa YouTube-a bez slušalica, ne mareći ni za koga oko sebe.
A onda vam se desi onaj vrhunski apsurd u svakodnevnom životu.
Pre neki dan sednem sa drugarom “Ž”na piće u lep, ušuškan lokal sa divnom baštom, u samom centru grada. Pričamo, pijemo kafu, uživamo. U jednom trenutku dolazi devojka i seda za sto tik do našeg. Zazvoni joj telefon, neko je zove na video-poziv. Ona bez ikakvog pardona, ne obazirući se što smo mi tu, na pola metra od nje, i što je cela bašta puna, opušteno prihvata poziv i kreće razgovor. Dere se iz petnih žila, ekran se trese, a ja ne mogu da se skoncentrišem na sopstveni razgovor zbog tuđeg digitalnog provoda ubačenog u naš privatni prostor.
U jednom trenutku se samo okrenem i prostrelim je pogledom ,ona me upitala da li mi smeta,gde sam potvrdila i zamolim da se upristoji. I, hvala Bogu, spusti ton. Ali stanite mi na sekundu… kad smo mi, zaboga, došli do ovoga?!
Naravno, niko od nas ne očekuje da budemo Japanci, niti da slepo prepisujemo tuđe kulture, imamo i mi sopstvene korene i tradiciju poštovanja. Ali setim se priča ljudi koji su tamo boravili, poput drugarice koja mi je pričala da u japanskim vozovima vlada tolika tišina da bi se igla čula kad padne i da te, ako ti slučajno zazvoni telefon, svi pogledaju tako da bi najradije propao u zemlju od srama. Tamo se poštuje tuđi mir jer je to stvar elementarnog vaspitanja.
A kod nas? Ne mogu da se otrgnem utisku i tom mučnom pitanju: kada je postalo normalno da ljudi ovako bezobrazno dele svoje najprivatnije stvari na tacni pred celim svetom?
Više nije važno da li preko spikerfona prepričavaju šta su jeli za doručak, kako su se posvađali, ko je s kim spavao ili kakve su im dijagnoze. Ljudi su od svog privatnog života napravili javni buvljak, a od tuđih ušiju besplatnu kantu za otpatke. Izgubili smo onaj stari, dobri osećaj za meru. Onaj bazični sram koji ti ne dozvoljava da tuđim ušima nabijaš ono što je trebalo da ostane u kući.
Džabe nam pametni telefoni i ekrani visoke rezolucije, kad su nam stid i obziri ostali u mraku.
Šta mislite, da li smo zaista izgubili obzir, ili smo se samo navikli da ga ne tražimo?
Do sledećeg sloja,
Vona-N
